NEKAKVO TREPERENJE „RĐAVE NAMERE NEZNANOG HRONIČARA” Radovan Beli Marković: Knez Miškin u Belom Valjevu, Narodna knjiga, Beograd 2002. Slađana Ilić (Književni list, 1. novembar 2002)

podnaslovi } NEKAKVO TREPERENJE „RĐAVE NAMERE NEZNANOG HRONIČARA” Čitav roman je uslovljen tekstualnošću Priglavlja uz svaku glavu

Priglavlja uz svaku glavu

knjige se otvaraju stihovima naših najčuvenijih pesnika: Sime Pandurovića, Veljka Petrovića, Milana Rakića, Vladislava Petkovića Disa, D. Sredojevića, Svetislava Stefanovića, Milutina Bojića, Dragana Aleksića i Jovana Dučića. U čitavom romanu brojni su stihovi pesnika naše i strane književnosti. Citatnost je jedan od ključnih elemenata poetike R. B. Markovića i sam naslov romana ukazuje na stalnu postmodernističku igru citatnosti.
Iako nastao kao sasvim nova i zasebna književna celina, posle trilogije koju sačinjavaju romani Lajkovačka pruga, Limunacija u Ćelijama i Poslednja ruža Kolubare, i u romanu Knez Miškin u Belom Valjevu se oseća nastojanje pripovedačevo da se pišući roman o vremenu osem vremena napiše roman ni o čemu bez tendencije da se napiše roman o nečemu.
Poetika R. B. Markovića zasniva se na metaforici skrivanja i ogledanja. Ona razara iluziju apsoluta izuzimajući kategoriju smrti i kategoriju beskonačnog teksta. Izvan beskonačnog teksta nema življenja po Rolanu Bartu, a nema ni umiranja ni nestajanja po R. B. Markoviću. Sam neambiciozan autor ovog neambicioznog dela ima samo jednu ambiciju - da sopstvenim nestajanjem ništavilu izmakne. Svojom pripovedačkom perspektivom koja je koncipirana ironično, groteskno, humorno i nadasve pesimistično i filozofično, on ništavilu izmiče.